Наша колегиница Биљана Станков одбранила је у понедељак, 3. августа 2020. године, на Природно-математичком факултету Универзитета у Новом Саду своју докторску дисертацију под називом „Истраживања комплексних облика спектралних линија берилијума у присуству берилијумске прашине“.
Комисија за одбрану докторске дисертације била је у саставу: др Миливоје Ивковић, др Игор Савић, др Стевица Ђуровић, др Лазар Гавански и др Братислав Обрадовић.
Честитамо!
ВРТ ФИЗИКЕ Епизода 13
„Плодови Чернобиља“
Гост: др Владимир Удовичић
У Републици Србији је законом забрањена изградња нукеларних електрана, али је наша земља окружена бројним реакторима у суседству. „Нуклеарна енергија има падове који су иницирани разним акцидентима. Када погледамо дужи временски период, њих има заиста мало али су они тако интензивни да стварају радиофобију“, каже др Владимир Удовичић из Института за физику у Београду у тринаестој епизоди научнопопуларног видео-серијала „Врт физике“.
Један од таквих догађаја одиграо се 26. априла 1986. године када се на рекатору 4 електране Чернобиљ догодио инцидент. Због цурења радијације у атмосферу евакуисан је суседни град Припијат, а око електране проглашена Забрањена зона. Друга нуклерарна катастрофа коју свет памти догодила се у Јапану 2011. године. Након земљотреса, ову земљу је погодио разоран цунами што је довело до серије инцидента на реакторима нуклеарне електране Фукушима.
Овакви догађаји, према речима др Удовичића, подстакли су нуклеарне истраживче да уоче слабости ове технологије. „Више пажње је усмерено на безбедоносне аспекте, да се праве сигрунији реактори“, каже др Удовичић објашњавајући какве предности доноси примена нуклеарне енергије будући да не утиче на климатске промене, каква је будућност ове области, као и какве се мере у погледу нуклеарне безбедности спроводе у Србији.
Серијал „Врт физике“ покренуо је Институт за физику у Београду инспирисан концептом популарних ИПБ трибина, које су све до епидемије окупљале многобројну публику у Великој сали СКЦ. Реализована у сарадњи са порталом „Наука кроз приче“, свака од епизода „Врта науке“ посвећена је једној од кључних тема модерне науке . Но, уместо пред публиком, са физичарима и другим истраживачима сада разговарамо у башти Института, на обали Дунава у Земуну.
—-
Аутори: Марија Ђурић и Слободан Бубњевић
Сценарио: “Наука кроз приче”
Камера/дрон: Зоран Вељаноски, Бојан Живојиновић (Twotech Solutions)
Сарадник у продукцији: Јована Николић
Режија и монтажа: Бојан Живојиновић
Производња: Институт за физику у Београду, 2020.
Наш колега Илија Симоновић одбранио је у среду, 30. септембра 2020. године, на Физичком факултету Универзитета у Београду своју докторску дисертацију под називом „Кинетички и флуидни модели неравнотежног транспорта електрона у гасовима и течностима“.
Комисија за одбрану докторске дисертације била је у саставу: др Зоран Љ. Петровић, проф. др Срђан Буквић и проф. др Ђорђе Спасојевић.
Честитамо!
Наша колегиница Јадранка Васиљевић одбранила је у среду, 30. септембра 2020. године, на Физичком факултету Универзитета у Београду своју докторску дисертацију под називом „Простирање, локализација и контрола светлости у Матјеовим решеткама“.
Комисија за одбрану докторске дисертације била је у саставу: др Милорад Кураица, проф. др Ђорђе Спасојевић, др Дејан Тимотијевић и проф. др Драгица Кнежевић.
Честитамо!
ВРТ ФИЗИКЕ Епизода 12
„Механизам једне муње“
Гост: др Саша Дујко
„Једна од најочигледнијих манифестација неравнотежних плазми у природи су електричне муње“, каже у дванаестој епизоди научнопопуларног видео-серијала Врт физике, др Саша Дујко из Института за физику у Београду и додаје да е електричне муње могу посматрати као генератори у глобалом електричном пољу.
Мада су електричне муње природни феномен који привлачи велику пажњу, још увек нису откривени сви механизми њиховог настајања. „ У Лабораторији за неравнотежне процесе и примену плазме бавимо се моделовањем, дијагностиком и применама неравнотежне плазме. Оне настају у електричним гасним пражњењима и имају велики број примена“, објашњава др Дујко у епизоди посвећеној муњама.
Електричне муње нису феномен карактеристичан само за Земљу. Има их и у атмосфери Јупитера, Сатурна, а постоје докази да их има и у атмосфери Нептуна и Урана.
„Ситуација са Марсом и Венером је мало компликованија“, каже др Дујко и објашњава да досадашње мисије у атмосфери Марса нису детектовале муње, али да пешчане олује указују да их у атмосфери ове суседне планете вероватно има. „Најконтроверзнија је ситуација са Венером где имамо доказ и за постојање електричних муња и против“, каже др Дујко.
Серијал „Врт физике“ покренуо је Институт за физику у Београду инспирисан концептом популарних ИПБ трибина, које су све до епидемије окупљале многобројну публику у Великој сали СКЦ. Реализована у сарадњи са порталом „Наука кроз приче“, свака од епизода „Врта науке“ посвећена је једној од кључних тема модерне науке . Но, уместо пред публиком, са физичарима и другим истраживачима сада разговарамо у башти Института, на обали Дунава у Земуну.
—-
Аутори: Марија Ђурић и Слободан Бубњевић
Сценарио: “Наука кроз приче”
Камера/дрон: Зоран Вељаноски, Бојан Живојиновић (Twotech Solutions)
Сарадник у продукцији: Јована Николић
Режија и монтажа: Бојан Живојиновић
Производња: Институт за физику у Београду, 2020.
ВРТ ФИЗИКЕ Епизода 11
„Скривени свет мноштва“
Гост: др Димитрије Степаненко
„За већину материјала скала од око 100 нанометара је место где квантна механика погине“, каже у једанаестој епизоди научнопопуларног виде-серија „Врт физике“ др Димитрије Степаненко из Института за физику у Београду објашњавајући како се светови и правила која важе у њима мењају са скалама величине.
Како димензије света постају мање, тако откривамо нове објекте и феномене. “Ако кренемо од макроскопске скале да се спуштамо једна могућност је да постоји нагли прелаз од макроскопске коју описујемо класичном физиком до микроскопске коју описујемо теоријом елементарних честица и да не постоји никаква међуструктра. Али, између постоје нивои организације материје са својим правилима”, каже др Степаненко.
Између макро и микросвета налази се наносвет којим владају сасвим другачија правила и у коме наше интуиције стечене у изучавању окружења или квантне механике престају да важе. Тим разликама између светова различитих величина посвећена је ова епизода „Врта физике“.
Серијал „Врт физике“ покренуо је Институт за физику у Београду инспирисан концептом популарних ИПБ трибина, које су све до епидемије окупљале многобројну публику у Великој сали СКЦ. Реализована у сарадњи са порталом „Наука кроз приче“, свака од епизода „Врта науке“ посвећена је једној од кључних тема модерне науке . Но, уместо пред публиком, са физичарима и другим истраживачима сада разговарамо у башти Института, на обали Дунава у Земуну.
—-
Аутори: Марија Ђурић и Слободан Бубњевић
Сценарио: “Наука кроз приче”
Камера/дрон: Зоран Вељаноски, Бојан Живојиновић (Twotech Solutions)
Сарадник у продукцији: Јована Николић
Режија и монтажа: Бојан Живојиновић
Производња: Институт за физику у Београду, 2020.
Слика која приказује повезаност Хилбертовог простора у квантном систему, настала помоћу програма Mathematica, у оквиру рада међу чијим се ауторима налазе и две истраживачице са Института, објављена је крајем јула 2020. године на почетној страни часописа Communications Physics који издаје најпрестижнији издавач у науци – Nature.
У јуну је у поменутом часопису објављен рад под називом Quantum scars of bosons with correlated hopping. Прва ауторка овог рада је Ана Худомал (на слици доле) из Лабораторије за примену рачунара у науци Института за физику у Београду, а коаутори су и др Ивана Васић из исте лабораторије, др Никола Рењо са Принстон универзитета и из Француског националног центра за научна истраживања и др Златко Папић са Универзитета у Лидсу.
Мада је, према речима Ане Худомал, уобичајено „да се у неинтеграбилним квантним системима почетна стања брзо термализују“, недавне квантне симулације на Ридберговим атомима дале су другачије резултате. „За одређене почетне конфигурације систем се неочекивано споро термализовао. Периодично се враћао у своје почетно стање и долазило је до дуговечних осцилација густине“, каже Ана Худомал и објашњава да је овај феномен касније теоријски објашњен постојањем квантних вишечестичних ожиљака. У питању су посебна својствена стања система, распоређена по целом енергетском спектру. „Њихове ентропије увезаности су значајно ниже од ентропија увезаности околних својствених стања са приближно истим енергијама“, објашњава даље Ана Худомал.
Када ће се у моделу појавити квантни ожиљци – једно је од питања на које истраживачи траже одговор. У раду објавеном овог лета Худомал и др Васић са својим колегама представљају реализацију ових ожиљака у једнодимензионалном бозонском моделу. „Проучавали смо неравнотежну динамику и анализирали корелационе функције и ентропију увезаности, чиме смо показали да је
постојање вишечестичних квантних ожиљака могуће и у моделу са ‘слабим’ кинетичким ограничењем у форми тунелирања потпомогнутим густином.'“, каже Худомал додајући да је њихов модел у извесном смислу у предности у односу на неке друге теоријске моделе. Наиме, овај или сличан модел би могао да се реализује и експериментално помоћу ултрахладних атома у оптичким решеткама што би допринело истраживању квантних вишечестичних ожиљака кроз експеримент.
На графовима, издвојеним на сајту угледног часописа, тачке представљају сва могућа стања овог система, а линије повезују она која могу да пређу једно у друго под дејством Хамилтонијана. Осим тога, слика приказује једну нетипичну ситуацију јер су нека стања више повезана међусобно него са остатком система, а према речима аутора ова особина Хилбертовог простора је значајна за неравнотежну динамику система.
ВРТ ФИЗИКЕ Епизода 10
„Где се свемир шири?“
Гошћа: Тијана Раденковић
„Често људи питају: ‘Ако се свемир шири, где се то шири’“, каже у десетој епизоди научнопопуларног видео-серијала „Врт физике“ Тијана Раденковић са Института за физику у Београду, и објашњава да ово питање има ослонац у нашем интуитивном начину размишљања.
„Ако се нешто шири, то је увек науштрб нечег другог, шири се у неком простору. Проблем са космосом је то што простор и време не постоје ван њега тако да је то што се шири управо универзум и он се шири ни у шта“, каже Раденковићева.
Ширење космоса, према речима саговорнице, једно је од највећих открића космологије, а уочио га је 1929. године Едвин Хабл посматрајући ноћно небо и галаксије. Хабл је анализирао сјај и боју звезда и приметио да удаљеније звезде изгледају црвеније од ближих. „Закључио да се универзум шири тако што је упоређивао растојање галаксија и брзину којом се удаљавају од нас“, објашњава Тијана Раденковић.
Ширењу свемира је посвећена десета епизода серијала „Врт физике“ у којој се говори о томе како је до овог открића дошло, где се космос у ствари шири и до чега овај феномен може довести у будућности.
Серијал „Врт физике“ покренуо је Институт за физику у Београду инспирисан концептом популарних ИПБ трибина, које су све до епидемије окупљале многобројну публику у Великој сали СКЦ. Реализована у сарадњи са порталом „Наука кроз приче“, свака од епизода „Врта науке“ посвећена је једној од кључних тема модерне науке . Но, уместо пред публиком, са физичарима и другим истраживачима сада разговарамо у башти Института, на обали Дунава у Земуну.
—-
Аутори: Марија Ђурић и Слободан Бубњевић
Сценарио: “Наука кроз приче”
Kамера/дрон: Зоран Вељаноски, Бојан Живојиновић (Twotech Solutions)
Сарадник у продукцији: Јована Николић
Режија и монтажа: Бојан Живојиновић
Производња: Институт за физику у Београду, 2020.
Тридесета Летња школа и међународни симпозијум о физици јонизованих гасова (SPIG) одржана је од 24. до 28. августа 2020. године на даљину уместо у Шапцу, како је првобитно планирано.
Један од организатора научног скупа који се одржава сваке друге године је Институт за физику у Београду, а организатори су и Астрономска опсерваторија Београд и Математички факултет у Београду.
SPIG традиционално окупља физичаре (било да се баве експерименталном или теоријском физиком) и астрономе како би размотрили тренутни статус истраживања физике јонизованих гасова. Према речима др Владимира Срећковића са Института за физику у Београду, једног од организатора скупа, неке од тема о којима се разговарало су: интеракција електрона и фотона са атомима и сложеним молекуларним системима, судари тешких честица, ројеви и транспортни феномени, интеракција ласера и плазме са површинама, плазма спектроскопија и другедијагностичке методе, плазма апликације и уређаји, фузијска плазма, астрофизичке плазме и колективни феномени.
Ове године одржана је и специјална сесија Atomic Collisions in Plasmas у част недавно преминулог академика Ратка Јанева.
Скуп је окупио 156 учесника, укључујући и 63 позвана предавача, из великог броја земаља, а највећи број учесника је био из европских држава и Јапана.
Церемонија отварања конференције:
Прво пленарно предавање: