Појављује се као једва видљив траг у октобарској ноћи. Пре двадесет недеља на снимцима Pan-STARRS телескопа сањиви постдокторанд Роб Верик са Хаваја запажа објекат који ће бити назван ‘Оумуамуа и за кога ће се испоставити да је први дошљак изван Сунчевог система. Након тога, објекат је посматран свим за то расположивим телескопима.

Међутим, ново светло на необичног уљеза сада је бацио научни рад у коме је учествовао и наш колега, Игор Смолић из Института за физику у Београду, а који је управо објављен у астрономском издању угледног магазина Nature. Рад указује да је чудновато небеско тело (које и даље привлачи огромну пажњу како астронома, тако и медија) још занимљивије него што смо замишљали.

‘Оумуамуа стиже у наш планетарни систему брзином од 26 километара у секунди, привидно долазећи из сазвежђа Лире, а поменути Pan-STARRS телескоп, на врху планине Мауи на Хавајима, снима га кад се већ био примакао Земљи.

Оно што одмах, са првим снимцима, узбуђује истраживаче попут Верика и његовог колеге Марка Микелија, као и славне Карен Мич, која између осталог има на располагању посматрачко време на Хабл телескопу, јесте путања овог објекта. Подаци показују да се нови објекат не креће, као све што кружи око Сунца, по елипси, него му је путања отворена, хипербола, што указује само на једно – да није дошао из Сунчевог система.

Први дошљак из међузвезданог простора, уочен у нашем систему, неколико пута мења име. Прво је класификован као комета, али како он то није, по први пут у историји врши се промена ознаке комете у астероид, да би потом био класификован, што је само по себи такође било први пут, ознаком 1I/2017 U1 где I потиче од речи интерстеллар (објекти се обично означавају са A од астероид, C од комета или P код комета са периодом краћим од два века). Уз то ће добити име ‘Оумуамуа, потекло из хавајског језика, а значи пионир, односно „онај који долази први“.

Објекат је посматран у октобру и новембру помоћу више телескопа, све док се није превише удаљио од наше планете, али се снимљени подаци тек сада пажљиво анализирају. Астрономи су, како су пристизали осматрачки подаци, покушали да открију разноврсне детаље, од његове боје до осе око које објекат ротира.

Управо објављени рад по називом The tumbling rotational state of 1I/‘Oumuamua у Nature Astronomy показује – сасвим неочекивано – да уопште не постоји доминантна оса, него да се објекат у свом кретању тумба. И да то значи да је вероватно имао дивљу прошлост, због које је доспео у такозвано – побуђено стање ротације.

“Временска скала за престанак тумбања је дужа од старости Универзума, и за различите материјале у раду износимо да је то време од 40 – 4000 милијарди година”, каже потписник овог рада, Игор Смолић, објашњавајући да то време зависи од периода ротације, димензија, облика и својстава материјала објекта.

“Ово значи да када је једном почео да се тумба, он то није престао. А како су судари у међузвезданој средини изузетно мало вероватни, а самим и могућност побуде, ‘Оумуамуа је почела да се тумба у планетарном систему одакле потиче, и наставиће тако и након кратке посете Сунчевом систему”, сматра Смолић.

Тим којим иначе руководи доктор Весли Фрејзер са Универзитета Квинс у Белфасту анализирао је све доступне фотометријске податке, како би на основу њих била установљена боја, затим облик астероида, као и поменути чудноват начин на који ротира.

“Директно је посматрана само варијација сјаја овог објекта, где је максимални сјај десет пута већи од минималног. За објекте Сунчевог система, а мислим пре свега на астероиде, ово је веома неуобичајено, то јест само један у 10.000 има овакве варијације сјаја. На ове варијације утиче облик, али и карактеристике површине објекта“, објашњава Смолић, додајући да не знамо много о површини ‘Оумуамуа, али за астероиде у нашем планетарном систему важи да су варијације у сјају појачане када се они посматрају бочно у односу на осветљење које долази са Сунца.

Највеће узбуђење, барем у медијима, још од самог открића изазива облик необичног дошљака. Првобитно је, наиме, управо на основу фотометрије, установљено да је изузетно издужен, са односом дужине и ширине 10:1. Касније је тај однос смањен на 6:1, док ово истраживање своди тај однос на 5:1. Изразита издуженост овог камена приказана је на илустрацији која је, иначе, нацртана у ESO.

“Када се она варијација од 10:1 коригује за овај ефекат, долазимо до вредности да је однос највеће осе према најкраћој оси приближно једнак или већи од 5:1”, објашњава Смолић.

У сваком случају, астероид је описиван као каква свемирска цигара, са асоцијацијама на СФ роман Алтура Кларка “Сусрет са Рамом” у коме се појављује свемирски брод сличног облика. Неки истраживачи из иницијативе Breakthrough заиста су, мада без успеха, покушали да сниме радио таласе како би проверили да није случајно ипак реч о свемирском броду.

Међутим, док се први уљез у нашем систему, односно први кога смо успели да спазимо, удаљава (назад) у међузвездани простор, највеће питање које оставља за собом је – зашто је он уопште био први? Заиста, зашто их нисмо видели до сада?

(Према тексту „Науке кроз приче„)

—–
Илустрација: European Southern Observatory/M. Kornmesser