НАГРАДЕ ИНСТИТУТА: Добитници др Врањеш и др Младеновић

Видео снимак доделе Годишњих награда Института за физику

Листа добитника Годишњих награда Института за физику

Жири за доделу Годишње награде за научни рад и Студентске награде Института за физику у Београду, који је ове године био у саставу:

  • др Магдалена Ђорђевић, научни саветник,
  • др Саша Дујко, научни саветник и
  • др Милован Шуваков, виши научни сарадник

на Научном већу Института за физику у Београду у уторак, 24. априла прогласио је добитнике награда.

Жири је донео једногласну одлуку да се Годишња награда за научни рад Института за физику у Београду додели

ДР НЕНАДУ ВРАЊЕШУ

за значајан допринос мерењу масе W бозона на АТЛАС експерименту.

Др Ненад Врањеш (Фото: Институт за физику/Бојан Џодан)

За Студентску награду Института за физику у Београду предложено је седам кандидата, а жири је одлучио да награду додели

ДР МАРКУ МЛАДЕНОВИЋУ

због изузетно квалитетног истраживања које омогућава разумевање електронских особина граница измећу домена у органским полупроводницима, а које је урадио у изузетно кратком временском року.

 

ПОГЛЕДАЈТЕ И СВЕ ОСТАЛЕ ДОБИТНИКЕ НАГРАДА ОД 1976. ГОДИНЕ ДО ДАНАС.

 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ:

Др Ненад Врањеш се бавио мерењем параметара Стандардног модела на АТЛАС експерименту на Великом сударачу хадрона (ЛХЦ) у Церну. Као члан АТЛАС колаборације, др Врањеш је аутор на свим радовима колаборације, док је кључан допринос имао на четири рада М21 категорије, а сами резултати његовог рада су изузетно допринели објављивању још четири рада М21 категорије. Главна тема истраживања др Врањеша је било прецизно мерење масе W бозона. Ова мерења су кључна за проверу конзистентности Стандардног модела, а веће одступање од предвиђених вредности може да укаже на физику ван Стандардног модела. Теорија Стандрадног модела предвиђа масу W бозона са прецизношћу од 8 MeV, а да би експериментални резултати били упоредиви потребно је достићи релативну прецизност од 0.01%. Др Врањеш је кључно допринео у неколико битних аспеката овог мерења: i) имплементирао је иновативне алгоритме и технике који су омогућили бољу калибрацију импулса миона, што је најкритичнија компонента овог истраживања, ii) имао је кључну улогу у мерењу ефикасности и тригеровања миона, калибрацији хадронског узмака, одабиру интересантних догађаја, као и у целокупној анализи података у мионском каналу. Постигнута неодређеност од 19 MeV је најпрецизније мерење на експериментима у физици честица, а добијени резултат је у складу са најновијим теоријским предвиђањима. Др Ненад Врањеш био је коресподентни аутор на датом раду, а сам резултат је приказан на посебном семинару у Церну, свим конференцијама из области, а био је и предмет Церновог саопштења за медије које је пренесено у више других медија из различитих земаља. Иначе ово је прво и, за сада, једино објављено мерење масе W бозона на експериментима ЛХЦ-а. Додатно, др Врањеш је имао значајну улогу у објављивању резултата прецизног мерења топ кварка, као и у мерењу и калибрацији луминозности, где се резултати користе у већини радова АТЛАС експеримената. Због свог изузетног рада и доприноса, др Врањеш је међународно препознат и именован за руководиоца АТЛАС групе за анализу података са W и Z бозонима. Резултати др Врањеша у претходне две године представљају, не само значајан допринос најактуелнијим истраживањима у физици елементарних честица, већ и до сада вероватно најзначајнији допринос истраживача из наше земље у активностима Церн-ових колаборација.

Др Марко Младеновић је докторску дисертацију под називом Electronic Properties of Interfaces between Domains in Organic Semiconductors (Електронска својства органских полупроводника на границама домена) одбранио на Електротехничком факултету Универзитета у Београду, под руководством др Ненада Вукмировића. У својој дисертацији, он се бавио проучавањем проблема граница измећу домена у органским полупроводницима, т.ј. материјалима који су због своје лаке и једноставне производње од великог значаја за примене у индустрији, а са друге стране слабо проучени због њихове комплексне структуре. У току израде докторске дисертације, која је трајала четири године, и која је представљала једно од првих теоријских истраживања која разматрају овај проблем, др Марко Младеновић је (као први аутор) објавио 7 радова у међународним часописима (М21а:2, М21:3, М22:1, М24:1).