„Свидело ми се што скенирајућа тунелска микроскопија омогућава да видимо атоме и шта електрони „раде“ у материјалима, и што ми је први задатак био да изградим тај микроскоп са тимом својих колега. Суперпроводници су били прва тема којом сам игром случаја почео да истражујем, и остали су ми једна од дражих тема“, каже у разговору за сајт Института за физику др Илија Зељковић, добитник престижне награде „Марко Јарић“, која се понекад назива и „српски Нобел за физику“.
Као један од најмлађих досадашњих добитника ове престижне награде, др Зељковић је научну каријеру изградио у Америци. Након Математичке гимназије, отишао је у САД где је 2007. дипломирао на Вашингтон универзитету у Сент Луису. Докторску дисертацију одбранио је на Универзитету Харвард 2013. године на тему високотемпературних суперпроводника на бази купрата. Главни резултати његовог истраживања објављени су у водећим часописима Science и Nature Materials, а каријеру је наставио на Бостон колеџу у групи Видје Мадхавана (Vidya Madhavan), где ће доћи до бројних резултата.
На Бостон колеџу, др Зељковић је успоставио своју групу која се бави синтезом нових материјала и истраживањима помоћу скенирајуће тунелске микроскопије. „Још од основне школе волео сам математику и физику“, каже др Зељковић. „Љубав према физици је превагнула у гимназији уз помоћ моје професорке физике Наташе Чалуковић, али тада још нисам знао којом области физике бих се бавио у будућности јер су ме занимале многе. На факултету сам се бавио истраживањем из астрофизике. На постдипломским студијама сам почео да се интересујем физиком чврстог стања, и техником скенирајуће тунелске микроскопије“, објашњава.
Ваше образовање, након Математичке гимназије, наставили сте у Америци, прво у Сент Луису, а потом на Харварду. Kако сте се прилагодили?
У почетку је било прилично тешко прилагодити се, јер сам отишао рано, после завршене средње сколе. Недостајали су ми породица, другови, храна, Београд… Најтеже је било користити енглески језик у свакодневном говору и пронаћи ново друштво у околини где нема пуно странаца (а поготово никог из Србије).
Истраживали сте јако корелисане суперпроводне материјале на бази купрата који иначе изазивају велику пажњу. Шта их чини тако привлачним за физичаре?
Мистерија суперпроводних купрата траје већ деценијама. Привлаче пажњу јер се суперпроводност у њима на необично високим температурама не може објаснити основном теоријом која објашњава суперпроводност у „обичним“ материјалима који суперпроводе на ниским температурама, као на пример жива или олово. И даље се воде дебате о теорији суперпроводности купрата и не постоји консензус. Нада је да, ако разумемо шта доводи до суперпроводности у њима, можемо створити нове материјале који ће бити суперпроводници на собним температурама. Такав подухват би могао да доведе до нове технолошке револуције на пример у области енергије.
Kагоме кристална структура је у жижи ваших интересовања последњих година. Зашто материјали са овом кристалном структуром имају перспективу?
Kагоме структура је фасцинантна. Теорија је деценијама уназад предвидела да таква структура има врло необичне електроне, који би могли имати егзотична својства. Kагоме структура се састоји од малих троуглова који окружују сваки шестоугао у кристалној решетци. Kао таква, има огромне „рупе“ и центру сваког шестоугла и у принципу није лако да таква буде стабилна у природи. У последњих неколико година, материјали у тој структури су успели да се направе, и то је отворило врата да се тестирају старе теорије. Велики број егзотичних својстава је већ откривен у њима, као на пример необична суперпроводност, „таласи“ електрона на површини, итд.
Најдражи рад?
Тешко ми је да изаберем само један рад. Сваки од десетине радова које сам објавио представљају посебну причу. Али ако морам да изаберем само један, то би вероватно био мој први рад из 2012. У том раду сам истраживао како индивидуални атоми кисеоника утичу на суперпроводност у једном купрату. То је такође први експеримент које смо одрадили користећи микроскоп који смо градили у претходних пет година.
Шта за вас представља награда Марко Јарић?
Велика ми је част да сам изабран за ову престижну награду. Са те стране, ова награда употпуњује један круг – 20 година од завршене средње школе добијам признање за постигнут успех из физике у земљи и друштву одакле сам потекао. Веома ми је драго да је моје истраживање „прешло“ границе и да је признато као утицајно у пољу физике чврстог стања од мојих колега у Србији. Пратим рад својих колега у Србији, али нажалост нисам имао прилику за блиску сарадњу. Надам се да овом посетом Београду и Институту за физику можда почнемо неке нове заједничке пројекте. У Америци постоји јака група људи из Србије који се баве физиком чврстог стања, и увек ми је велико задовољство кад се видимо и дружимо на конференцијама.
—
Разговарао: Слободан Бубњевић
Фотографија: Бојан Џодан