ТРАДИЦИЈЕ: Повратак Звонка Марића

Фотографија приказује попрсје једног од најзначајнијих српских физичара 20. века, Звонка Марића, које је извајао новосадски вајар Владимир Т. Јокановић. Десет година након што је настала, биста је прошле недеље из Новог Сада

донета на Институт за физику у Београду и биће смештена у највећој сали Института која носи управо име Звнока Марића. Биста се претходно налазила на Природно-математичком факултету у Новом Саду који је одлучио да попрсје уступи Институту, као установи која је израсла на његовој заоставштини.

Мада није у довољној мери познат у јавности, Звонко Марић (1931-2006) је, без икакве сумње, један од очева савремене српске физике и пионир квантне физике код нас.

Рођен у Бујановцу, у апотекарској породици, дипломирао је физику на Природно-математичком факултету у Београду. Био је студент када се почетком 1950-тих година обрео на тек основаном Институту за нуклеарне науке и Винчи. У то доба су нуклеарни физичари павле Савић и Роберт Вален уз подршку млађег колеге Милорада Млађеновића покретали практично прва обимнија експериментална истраживања у физици код нас, али се теорија још није развијала.

Будући да у земљи није постојао ниједан теоријски физичар, Звонко Марић је већ тада био виђен као један од неколицине младих истраживача који ће засновати теоријску физику. Управо зато је упућен у Данску где је од 1956. до 1958. студирао у Школи за теоријску физику Нилса Бора у Копенхагену, да би се вратио и докторирао 1960. у Београду на теми о дисперзији светлости на атомским језгрима.

Током шездесетих, Марић је руководио Лабораторијом за теоријску физику у Институту за нуклеарне науке у Винчи, да би у Паризу срео угледног професора Александра Милојевића, првог директора тек основаног Института за физику у Београду, који га позива да му се придружи у новој установи. Зато године 1972. Марић прелази у Институт за физику где оснива Одељење за теоријску физику, којим ће руководити до краја каријере. Редовни члан Српске академије наука и уметности постао је 1991.

Марић је непрекидно истицао фундаментални значај квантне и релативистичке физике у свим истраживањима. Уз то, он је у правом смислу покретач квантних истраживања у Београду – на његову иницијативу први пут у Србији уведен је и предмет Квантна теорија. Поставивши темеље за широк спектар теоријских истраживања, Марић је окупљао и привлачио велики број талентованих теоретичара који чине језгро данашње физике у Србији.

Његови савременици без изузетка сведоче да је био велики господин, изузетног образовања и широких погледа. Није волео да држи предавања. Уместо тога, подстицао је научнике и млађе колеге на дуге и конструктивне разговоре током којих су се рађале и данас запамћене идеје, савети и анегдоте. Запамћен је и његов порок – био је пасионирани пушач.

Звонко Марић је истраживао различите области – као млад теоретичар, бавио се расејањем честица на атомским језгрима, физиком лаких језгара и фотопродукцијом пиона. Касније је објавио и више радова из атомске и молекуларне физике, углавном о интеракцији атома са великим бројем електрона. У познијим годинама окренуо се филозофији и теорији сазнања, посебно анализирајући утицај квантне механике на питање физичке стварности. Године 1986. објавио је јединствено дело за наше прилике – књигу Оглед о физичкој стварности, за коју је добио Нолитову награду.

Текст и фотографија: С.Б./М.Ђ.

Према тексту: Наука кроз приче