[:sr]

Александар Б. Милојевић 

Професор Александар Б. Милојевић био је оснивач и први директор Института за физику. Његовор име данас носи свечана сала у овој установи. Функцију директора обављао је од 1961. до 1978. године, што то је био период када су формиране лабораторије и отворене главне области истраживања. Александар Милојевић је рођен 1912. у Стразбуру, у Француској, где је и дипломирао математику и физику. Након тога радио је као асистент на Универзитету у Гетингену, у Немачкој. Пре почетка Другог светског рата прихватио је место асистента на Катедри физике Филозофског факултета у Београду, али нацисти га 1941. хапсе и спроводе у логор у Немачкој. Током рата дао је значајан допринос борби против нациста, а по завршетку рата се враћа науци и завршава докторат, први у Југославији из области нуклеарне физике. Милојевић се 1948. придружује оснивању Института за нуклеарне науке у Винчи. Крајем педесетих година прелази на Природно-математички факултет у Београду где као редовни професор преузима Катедру за физику и 1961. иницира оснивање Института за физику. У свом научном раду се након експеримената у нуклеарној и атомској физици, посвећује ласерима и са сарадницима конструише први рубински ласер. У то време, 1983. године, Институт се из зграде Природно-математичког факултета сели у Прегревицу, у Земуну, где се и данас налази.

Раде Антанасијевић

Експериментални физичар, Радован Раде Антанасијевић, био је директор Института за физику од 1978. до 1989. године. Током овог периода посебну пажњу је поклањао примењеној физици. Рођен је 1938. у Кулен Вакуфу, код Бихаћа, а његова породица почетком Другог светског рата бежи у Београд. Завршио је гимназију у Земуну и дипломирао на Одсеку за физичку хемију Природно-математичког факлутета у Београду. На Институту се запослио 1963. и тако постао један од првих десет стално запослених истраживача. Докторирао је 1974, а у наредним годинама постао један од водећих експерименталаца у Београду. Заљубљен у лабораторијски рад, највећи део каријере посвећује нуклеарној физици. Једно од његових интересовања било је космичко зрачење, па 1997. на Институту за физику оснива Лабораторију за мерење ниске радиоактивности. Као директор, увео је Институт у златно доба учинивши га једном од најплоднијих истраживачких установа у тадашњој Југославији.

Марко Поповић

Као управо дипломирани физичар, Марко Поповић 1961. године постаје први запослени истраживач на Институту. У наредним годинама он ће регрутовати најбоље београдске физичаре. Поповић је рођен 1936. у Накучанима код Шапца, града у ком ће завршити гимназију. У Београду је 1960. дипломирао физику, а затим се запослио у Геозаводу док га његов професор Александар Милојевић није позвао да пређе у Институт. Након тога је у Француској на Универзитету Пјер и Марија Кири две године студирао физику атмосфере и одбранио докторат. По повратку, на Институту оснива лабораторију и у њој води групу која проучава физику неидеалне плазме. У Београду је Поповић докторирао 1972. године, а 1989. изабран је за директора Института за физику. Његов мандат ће обележити криза и санкције. Са функције одлази 1994. и враћа се научним истраживањима. Бавио се физиком атмосфере и физиком гасних пражњења, ласерима и другим изворима светлости, енергетиком и физиком животне средине.

Драган Поповић

Драган Поповић је био директор Института за физику од 1994. до 2010. године . Мада суочен са финансијском кризом, изолацијом и одливом врхунских истраживача, Институт је у овом периоду успео да очува научну инфраструктуру и након 2000. године постао је једна од првих научних установа у Србији које су изашле у европски истраживачки простор. Драган Поповић је рођен 1949. у Београду. У Паризу је похађао Lycee Janson de Sailly, у Београду дипломирао физику, а у Јапану докторирао са тезом из теорије поља. Научну каријеру посветио је елементарним честицама. Свој научни рад Поповић је базирао на међународној сарадњи па је гостовао на јапанским, америчким и европским универзитетима. Током последње деценије Поповић и његова група из Лабораторије за физику високих енергија Института за физику укључују се у експеримент ATLAS u ЦЕРН-у. Ипак, највећу пажњу поклонио је побољшања услова за рад на Институту. Успешно је решио правно-финансијске проблеме око власништва над зградом у коју се Институт уселио почетком осамдесетих и успео је да током свог мандата обнови готово цео Институт.

Александар Белић

Др Александар Белић је рођен 1962. године у Београду, где је похађао Основну школу ”Старина Новак” и Пету београдску гимназију. Дипломирао је 1985. као студент генерације Природно-математичког факултета на студијској групи физика. У периоду од 1985. до 1991. године био је студент докторских студија на University of Illinois at Urbana (САД). У току 1991. године је примао престижну Ф. Т. Адлер стипендију. Након тога, др Белић је радио у више институција у Италији – у Међународном центру за теоријску физику у Трсту, у Међународној школи за напредна истраживања у Трсту као гостујући истраживач, затим у Европском центру за теоријску нуклеарну физику и сродне области у Тренту. Потом се вратио у земљу и од 1995. до 2002. године је радио у Институту за физику. Од 2002. до 2005. године радио је у Министарству за науку, технологију и развој, односно у Министарству науке и заштите животне средине Републике Србије као помоћник министра за међународну сарадњу. Потом се вратио у Институт за физику где је обављао више руководећих функција. Био је оснивач и руководилац Лабораторије за примену рачунара у науци. Обављао  је функције потпредседника, заменика председника, и председника Друштва физичара Србије. Од 2010. до 2014. године обављао функцију директора Института за физику у Београду. Активно је учествовао у развоју рачунарских ресурса високих перформанси у Србији и обавља функције координатора АЕГИС националне Грид иницијативе од 2005. године као и high performance computing иницијативе ”Плави Дунав” од 2008. године.[:]

Александар Богојевић

Александар Богојевић је студије физике завршио на Природно-математичком факултету у Београду, а затим је од 1983. до 1985. боравио на последипломским студијама физике на Колумбија универзитету у Њујорку, где је и магистрирао. Последипломске студије из области теоријске физике високих енергија наставља на Браун универзитету, где докторира. Боравио је на више института и универзитета у САД и Данској, а 1991. године долази на Институт за физику у Београду.

Био је директор Института од 2014. до 2026. године, а његов директорски мандат обележио је рад на развоју и јачању инфраструктуре у оквиру три главна стуба рада на Институту: наукe, образовањa и иновацијa.