IPB

Теорија одлучивања

13. марта 2019.

У оквиру семинара посвећеног историји науке и теорији сазнања, у уторак, 19. марта 2019. године у 13 часова у читаоници библиотеке „Др Драган Поповић“, на Институту за физику у Београду, Др Горан С. Миловановић (Wikimedia Deutschland, Berlin, Data Kolektiv, Beograd) одржаће предавање:

“ТЕОРИЈА ОДЛУЧИВАЊА: ОБЈАШЊЕЊЕ ИЗБОРА У УСЛОВИМА РИЗИKА”

САЖЕТАК:

Током друге половине XX века развој теорије одлучивања у условима ризика и неизвесности је затворио пун круг. Његове почетне и завршне тачке повезују алтернативне формулације аксиоматских оквира за одлучивање. У првом кораку налазимо аксиоматизацију рационалног доносиоца одлука у теорији очекиване корисности (ЕУ) фон Нојмана и Моргенстерна (1947). Следи други корак у коме се инкорпорирају експериментални резултати о бихејвиоралним одступањима од те теорије у низ алтернативних модела одлучивања. Kоначно, долазимо до аксиоматских модела Вакера у којима се теорија очекиване корисности, теорија корисности зависне од ранга (РДУ), и коначно теорија изгледа Kанемана и Тверског (ПТ, 1979, ЦПТ, 1992) показују као низ модификација јединствене аксиоматизације. Главни резултат ове еволуције у разумевању проблема одлучивања је карактеризација доносиоца одлука као ограничено рационалног – у смислу да он систематски одступа од нормативне теорије фон Нојмана и Моргенстерна.

Изнећемо тврдњу према којој савремени модели теорије одлучивања – иако не без математичке елеганције и кључног увида у могућност апстракције у опису феномена – не задовољавају интуитивност аксиоматског оквира која је одликовала формулацију фон Нојмана и Моргенстерна. Даље, показаћемо да ова особина савремених модела следи из инсистирања на аксиоматизацији функција одлучивања у изолацији од других когнитивних функција (попут учења и памћења) које извесно утичу на бихејвиоралне одлуке. Представићемо теорију поверења (Миловановић, 2013, 2014), алтернативни модел одлучивања у условима ризика, базиран на раду Вискузија (1989) и интеграцији познатих психолошких принципа у функцију очекиване корисности. Овај модел у емпиријским тестовима стриктно доминира над моделом теорије изгледа. Показаћемо да сва значајна бихејвиорална одступања од нормативе теорије фон Нојмана и Моргенштерна могу да се објасне (а) варирањем информисаности доносиоца одлука, и (б) једноставним описом стања оптимизма или песимизма у односу на ниво ризика са којим се он суочава. На основу структуре новог модела и емпиријских увида у његове особине, тврдимо да доносиоце одлука карактеришу рационалне компетенције за одлучивање.