У петак, 21. марта, у Институту за физику у Београду, у сали која носи његово име окупили су се колеге, пријатељи и породица др Драгана Поповића (1949-2015), физичара који је током каријере пресудно допринео развоју Института за физику и значаја физичких наука у Србији.
Повод за меморијални скуп била је деценија од смрти др Поповића, као и откривање његове бисте, рад вајара Радета Мутаповића. Тиме је Институт за физику, институт од националног значаја за Републику Србију, одао почаст, како је на свечаности речено, „највећем од својих директора“.
”Десет година касније можемо сами себи да кажемо да смо остали доследни његовом путу”, рекао је др Александар Богојевић, директор Института, отварајући меморијални скуп. Говорећи о заоставштини др Поповића, др Богојевић је навео како је његов сан био да изгради врхунску истраживачку институцију која спроводи интензивну међународну сарадњу.
Подсетио је да је Институт наставио и продубио сарадњу са колегама и институцијама у иностранству, али да је и подстакао повратак научника из дијаспоре. Такође, Институт је у ”процесу вајања једне институције”, како наводи Богојевић, унапредио медијску видљивост, мултидисциплинарност на свим нивоима, као и стварање окружења за креативни рад.
У име породице др Драгана Поповића на скупу се обратио син Игор који се захвалио Институту на организацији меморијалног скупа и откривању бисте. Он је најавио да ће ове године бити основана и подржана научна награда која носи име др Драгана Поповића.
”Желимо да формализујемо трајну сарадњу са Институтом за физику и да подржимо његов рад јер Институт остварује сан мога оца”, навео је Игор Поповић.
Др Драган Поповић је водио Институт кроз године кризе, од почетка деведесетих до краја прве деценије 21. века и током тог изазовног доба не само очувао институцију него и створио предуслове да она постане препознатљива на европском и светском нивоу.
Рођен Београду 1949. године, др Поповић се у Паризу школовао у Lycee Janson de Sailly, а затим је у Београду дипломирао физику као студент генерације. Докторирао је у Јапану, на Универзитету у Хирошими на тези из теорије поља. За Јапан је остао везан до краја живота – 1992. године је основао и био први председник Српско-јапанског друштва. Такође јегодине 2005. иницирао споразум о сарадњи Универзитета у Хирошими и Универзитета у Београду. Од 1975. до 1977. борави на Универзитету у Хирошими, где сарађује са Хираку Накаџимом, као и са Макотом Kобајашијем и Тошихидом Маскавом, који су 2008. добили Нобелову награду за физику. У Јапану ће боравити још неколико пута, остваривши сарадњу и са Институтом Јукава Хал, као и са Одељењем за физику Универзитета у Kјоту.
Са својом групом из Лабораторије за физику високих енергија укључио се у експеримент АТЛАС у ЦЕРН-у код Женеве. Ова група је дала допринос конструкцији детектора АТЛАС, једног од четири на Великом сударачу хадрона.
Већи део каријере др Поповић је посветио вођењу Института. Kао директор, он је велику пажњу поклонио побољшању услова за рад упркос тешким друштвеним околностима и рату. Успешно је решио правно-финансијске проблеме око власништва над зградом у Прегревици у Земуну, у коју се Институт уселио почетком осамдесетих, а Поповић је успео да током свог мандата обнови готово цео овај објекат и оспособи га за рад врхунских лабораторија.
Фотографије: Бојан Џодан