ЈУБИЛЕЈИ: 60 ГОДИНА ИНСТИТУТА ЗА ФИЗИКУ

Институт за физику у Београду основан је у мају 1961. године, век и по након што је објављена прва српска књига о физици као истраживању природе. То је била тротомна Фисика Атанасија Стојковича (1773—1832), првог српског физичара и романописца, чије је издавање на славеносрпском језику почело 1801. у Будиму да би се продавало пренумерантима у јужној Угарској.

Потрага за коренима Института, међутим, не сеже тако далеко у прошлост. Мада пионирски, Стојковичев просветитељски рад на увођењу физике међу Србе не може се схватити као историјски темељ на коме ће у XX веку бити подигнут Институт за физику. Ова природна наука се, заправо, током наредних век и по у Србији развијала знатно спорије него неке друге научне области.

Истинско буђење физике се догађа након Другог светског рата. Упоредо са бујањем ове науке у целом свету, у социјалистичкој Југославији она почиње да се развија неупоредиво брже од других области. Физика је и симболично — југословенска идеја. У току драматичних друштвених промена креатори новог послератног поретка видеће у физици један од мотора прогреса, обнове и вере у технолошки напредак.

Преломни догађај који је подстакао такав развој физике била је одлука Јосипа Броза Тита и његових најближих сарадника да у селу Винча, на Дунаву, код Београда, 1948. оснују Институт за нуклеарна истраживања. Ова установа, која од 1953. носи назив „Борис Kидрич“, основана је као савезна, свејугословенска институција за истраживања атомског језгра.

Нуклеарна истраживања у Винчи почињу педесетих година ин медиас рес — она нису последица дотадашњег поступног развоја науке, већ се, политички подстакнута, формирају око неколицине пионира, међу којима је и физико-хемичар Павле Савић, један од најзначајнијих научника југословенске ере. Но, након првог полета и оснивања првих експерименталних лабораторија, постаје јасно да је немогуће развијати нуклеарну физику без интензивнијег развоја истраживања у другим областима.

У међувремену, одвија се и један други процес — одређени број савезних установа и послова се након педесетих година спушта на републички ниво. Уз Институт у Винчи све значајнији научни центри постају Институт Јожеф Стефан у Словенији и Институт Руђер Бошковић у Хрватској, па се велики број истраживача из Винче враћа у своје републике. У Србији јачају републичке научне установе које су основане у претходној деценији.

Тако, временом, југословенска наука постаје републичка ствар. Дана 6. маја 1961. ступа на снагу одлука републичких власти у Србији о истовременом оснивању чак девет нових научних установа: Института за економику индустрије, Института за економска истраживања, Института за психологију, Института за кукуруз, Завода за стрна жита, Завода за крмно биље, Завода за виноградарство и винарство и Института за хемијска, технолошка и металуршка истраживања.

Уз њих, истовремено, настаје и Институт за физику у Београду. Након двогодишњих дискусија међу универзитетским радницима, Извршно веће Народне скупштине Народне Републике Србије доноси Уредбу о оснивању Института, која, такође, ступа на снагу 6. маја 1961. године.

Година оснивања Института неће бити значајна само за развој науке у Србији. Те 1961. године, Иво Андрић добија Нобелову награду за књижевност. У Београду се одржава прва конференција несврстаних земаља, а совјетски космонаут Јуриј Гагарин полеће у свемир. Ујутру 12. априла, након 108 минута лета кроз орбиту бродом Восток 1, Гагарин падобраном слеће на територију Совјетског Савеза. Почиње космичка ера, ново доба у ком ће наука убрзано мењати свакодневни живот.

——

*Из монографије „Изградња једне институције – 50 година Института за физику“/Слободан Бубњевић, Марија Видић