ИНТЕРВЈУ: Академик Зоран Поповић

„Физика чврстог стања је област која има најбржи пут од теоријских истраживања до примене. Из основних истраживања у физици чврстог стања је изашао транзистор. Ту су и ласери и лед диоде, магнетске и електронске меморије, интегрисана кола, CD читачи. Зато је та област интересантна за људе“, каже један од домаћих пионира ове области, академик Зоран В. Поповић, потпредседник САНУ и дугогодишњи угледни истраживач Института за физику у Београду, сада у пензији. Осврћући се на опадање интересовања за студије физике, сматра да је узрок демографски и да више немамо довољно „људског потенцијала за који може да се очекује да ће доћи до науке“.

Запажено интересовање за каријеру у физици чврстог стања објашњава научноистраживачком инфраструктуром. „Докторанде могу да заинтересују експериментални услови које овде имамо. Услови код нас су сада такви да омогућавају експериментални рад на докторатима на највишем нивоу и нема разлога да се због експерименталних мањкавости иде у иностранство као што се то морало у моје време“, каже Поповић.

Овог пролећа из штампе је, у издању САНУ, изашла Поповићева монографија „Капитална улагања у научноистраживачку инфраструктуру у Републици Србији у 21. веку“, која представља јединствен ресурс о инвестицијама и за будуће истраживаче драгоцен преглед развоја домаће науке, у коме је и непосредно учествовао. Но, Поповић је тренутно много више у фокусу због својих научних доприноса. Наиме, Центар за чврсто стање и нове материјале Института за физику у Београду 9. и 10. јуна организује радионицу Workshop in Strongly Correlated Electron Systems која је посвећена делу академика Зорана В. Поповића, а која је привукла низ истраживача из целог света.

„Када сам започињао каријеру, први ми је сан био да радим са људима из чијих сам књига и прегледних чланака учио. Други сан је био да направим центар, а трећи да у оквиру наше научне заједнице повежем истраживаче који се баве теоријским и експерименталним радом“, каже док уочи радионице разговарамо у просторијама Института, у његовој канцеларији из које се отвара поглед ка Дунаву. Након ових речи, на тренутак заћути, погледа ка реци, а потом овлашно каже како је срећан јер је успео да оствари сва три своја сна. Са више од 300 радова у међународним часописима и цитираношћу већом од 4500*, Поповић је отворио и однеговао више истраживачких тема у Србији као што су Раман спектроскопија, полупроводне суперрешетке и високотемпературна суперпроводност.

Пре 27 година основао је Центар за чврсто стање и нове материјале, који је један од четири центра изврсности Института за физику. Из његове „радионице“ изашло је 11 доктора и 10 магистара, за шта каже да му је као ментору „задатак био само да их сачува од странпутица“. Поред ангажмана у САНУ, обављао је бројне научне функције, а тренутно је председник Националног савет за научни и технолошки развој Републике Србије. Но, његова матична кућа увек је био Институт за физику, са кога је током каријере одлазио у свет и непрестано му се враћао.

„Наша усавршавања у иностранству су ишла према оним темама које су неговане у институцији у коју смо долазили“, каже, додајући да у Србији није било усмерења у одређене научне области и дисциплине, што је можда добро плашећи се да бисмо изабрали оне правце који нису на фротну главних истраживања. „Вибрациона спектроскопија, којом сам овде почео да се бавим, тамо је била на највишем нивоу. Мој ментор је био професор, касније академик, Пантелија Николић који је, поред осталог, радио и на добијању монокристала полупроводничких материјала. Имао сам своје узорке које сам понео одавде, које сам направио у оквиру дипломског и магистарског рада. Kада имате свој кристал са собом који је савршен и одете у такве услове, ви сте аутоматски имали сва отворена врата. Нисте чекали да вам неко да тему“, присећа се раних дана своје каријере.

Након што је дипломирао у Београду, 1975. године се запослио на Институту. Потом је 1977. боравио на Универзитету у Нотингему, у Великој Британији, да би 1984. докторирао у Љубљани. Пресудно важан степеник у каријери била је Хумболтова стипендија која га је 1987. године одвела у један од три најважнија центра у овој области, у Институт Макс Планк за истраживање физике чврстог стања у Штутгарту. „Зашто је важно за младог човека да се нађе на најбољем месту и код најугледнијих научника?“, каже, додајући да су осамдесетих таква места била ИБМ, Белове лабораторије и Штутгарт. „Услови за експерименте су били најбољи могући. Али, то су места где долази цео свет. Ви сте у интеракцији са људима, у прилици сте да учите и размењујете искуства“, објашњава. „Ако идете у иностранство, идите на најбоља места. Бирајте да будете на главним фронтовима истраживања“, поручује младим истраживачима, додајући како је много важно да претходно докторирају у земљи јер их потом чека достојанственији и атрактивнији рад.

„На Макс Планк Институт сам као Хумболтов стипендиста дошао са својим узорцима суперпроводних и других материјала, али сам ипак почео да се бавим полупроводничким супер решеткама, о којима ништа нисам знао тада“, додајући како је то допринело да се отвори једна нова грана, као и да је из тог истраживања касније публиковао десетине радова у Physical Review B. Подсећа и на чињеницу да је његова лабораторија у Србији направила високотемпературне суперпроводнике. „Овде су то били пионирски резултати. Прва мерења која сам успео да урадим, јер ми нисмо имали експерименталне услове за мерења, на ниским температурама, урадио сам  на Московском државном универзитету“, каже, објашњавајући да су касније на Институту на бази тих успеха добијена средства и могућност за мерења транспортних особина материјала на ниским температурама.

„Постоји код сваког научника период када идете у иностранство да учите и када идете да преносите већ стечено знање“, каже, подсећајући како је као један од последњих југословенских Марија Кири стипендиста боравио у поново у Штутгарту, а затим у Лувену, у Белгији, а потом и у Валенсији, у Шпанији. Други прелом у каријери догађа се 1995. године, када у Институту оснива Центар и упркос општој кризи у којој се земља тада налазила, набавља опрему, да би га, у 21. веку, са Националним инвестиционим планом и ЕУ пројектима, учинио једном од најопремљенијих домаћих лабораторија. На питање зашто није остао у иностранству каже: „Мени то није никакав изазов. Можда бих имао нешто мало више радова и цитата, али много ми је важније што сам у међувремену отворио лабораторију, центар и могућност да људи највећи део своје креативности оставе овде. Мени значи и што сам написао неколико монографија о историји ове области. То доприноси научној култури која нам је потпуно запуштена“.

*

Текст: Слободан Бубњевић / Одељење комуникација ИПБ

Фото: Милован Миленковић

buz lazer elektronik sigara izmir escort Denemebonusuz.com Wonmania8.com adana escort görükle escort halkalı escort