IN MEMORIAM


ДР МАРКО ПОПОВИЋ
(1936 - 2011)

У четвртак, 19. маја 2011. године, у Београду је изненада преминуо један од очева савремене српске физике, др Марко Поповић бивши директор Института за физику у Београду. У сећање на овог значајног научника, преносимо одломак из монографије ИЗГРАДЊА ЈЕДНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ коју је Институт издао поводом првих педесет година свог постојања.



Старије генерације сарадника своју причу о првом сусрету са Институтом за физику готово увек почињу на истом месту – на степеницама Природно-математичког факултета, где се одвија њихов први разговор са старијим колегом, Марком Поповићем.


Као управо дипломирани физичар, Поповић у децембру 1961. постаје први запослени истраживач на Институту, што ће истовремено обележити његову каријеру, али и будући развој новоосноване установе. У наредним годинама, управо ће Поповић, као један од најближих сарадника првог директора, Александра Милојевића, регрутовати најбоље и најталентованије београдске физичаре. Он ће на поменутом степеништу објашњавати, убеђивати и представљати базичне идеје на којима је Институт заснован.


Марко Поповић је рођен 1936. године у Накучанима код Шапца, у учитељској породици. У овом мачванском граду завршиће гимназију. У Београду ће дипломирати физику 1960. године, да би се потом запослио у Геозаводу. Међутим, већ следеће године, на позив свог професора Александра Милојевића прелази у тек основани Институт за физику.


Током 1963. одлази у Француску, на Универзитет Pierre et Marie Curie (Paris VI), где ће две године студирати физику атмосфере и одбранити Doctorat de l’ Universite. По повратку, уз подршку Александра Милојевића и његовог заменика, Владете Урошевића, Поповић оснива прву лабораторију Института која није припојена некој од постојећих универзитетских катедри. У овој лабораторији Поповић води групу која проучава физику неидеалне плазме.


Поповић ће у Београду докторирати 1972. године са тезом "Проучавање плазме у условима јакострујног импулсног пражњења под високим притиском". Током каријере ће постати научни саветник и професор Универзитета, а биће руководилац већег броја научних пројеката, група и лабораторија. Од 1977. постаје директор ООУР-а за физику конверзије енергије, којим ће руководити више од десет година.


Марко Поповић је изабран за генералног директора Института за физику 1989. године. Међутим, свој програм, на основу ког је добио већинско поверење колектива, Поповић ће само делимично остварити. Са годинама кризе и међународних санкција, његов мандат ће се од развојног претворити у борбу за преживљавање. Поповић ће се суочити са потпуно неочекиваним изазовима, али ће успети да очува Институт.


Током тог периода Поповић ће формирати више спинoф предузећа, реорганизовати научни рад, укинути ООУР-е и успоставити нову организацију по центрима, да би уз све то успео да ублажи одлив кадрова и да очува живим везе са иностранством.


Марко Поповић је отворено исказивао неслагање са политиком режима деведесетих, не обазирући се на могуће последице. Након једног целог и једног започетог мандата, 1994. одлази са ове функције. Враћа се научним истраживањима, а 2001. одлази у пензију. Но, и након тога ће бити изузетно активан.


У свом научном раду, бавио се физиком атмосфере и физиком гасних пражњења, да би се потом у већој мери посветио ласерима, али и другим изворима светлости. Део каријере је провео радећи на применама, а након директорског мандата, посвећује се енергетици и физици животне средине.


Објавио је више од 150 научних радова у међународним часописима и на конференцијама. Уредио је три књиге из области физике плазме, превео је са француског и руског већи број књига и писао енциклопедијске одреднице из области физике. Држао је више основних и постдипломских курсева из физике на универзитетима у Нишу и Крагујевцу. Био је професор по позиву на Универзитету Pierre et Marie Curie (Paris VI).


Дао је значајан допринос у организацији огромног броја конференција, као и готово сваког догађаја у коме је учествовао Институт. Био је последњи председник Југословенског друштва физичара које је трајало до распада Државне заједнице Србије и Црне Горе, 2006. године.


У више наврата је одлазио на студијске боравке у Француску, Русију и Сједињене Америчке Државе. Био је активно ангажован у организацији међународне сарадње.


Непосредан, духовит и саосећајан према људима, током каријере се показао као успешан организатор. У комуникацији једнако отворен према свима, Поповић је остао омиљен међу запосленима на Институту, почев од портира и техничког особља до научних саветника. Но, мрежа његових пријатеља и познаника ширила се и много даље од Института.


Добио је разна признања, укључујући и највише признање за рад у социјалистичкој Југославији, орден рада са златним венцем. Био је члан бројних организација, а један део свог ангажмана усмерио је и на менаџмент, као и на теоријску едукацију предузетника, о чему је објавио више публикација. У младости се бавио кошарком и фотографијом.